Ogledalce moje

 

Ogledalce, ogledace moje

najlepši primorski grad, ko je?

Pročitam neki svoj strari tekst, blog post ili zapis sa uzglavlja, pa pomislim da mogu sve! Mogu sve jer sam mogla to sve i još više. Sve što tamo piše, tačno je, jer sam ja to opisala, a sada uživam i čitam. Sećam se, podsećam se. Kakav sjajan osećaj buđenja! 

Mogu se popeti na vrh i zaviriti u oblake. Mogu ispričati priču i uživati u njoj kao da je sada, tu pored živa i uzbudljiva. Kao da sam ja tamo! Kao zamena za sva siva lica unaokolo i jednolične susrete i priče. 

Pogled gore i željeni čas letenja moze da pocne!

Uže

Lagano, bez naglih pokreta, čamdžija je odbacio uže. Ono se sklupčalo i čekalo njegov povratak.

Belo uže, beli kamen, beli čamac, jedan savrseni kontrast onolikom plavom moru, koje sam tako dugo čekala. 

Drugari

Da, pre neki dan razgovaram sa drugaricama, o druženju. Nas tri, a sve potpuno razlčite, u potpuno drugacijim trenucima zivota, iako istih godina, pričamo i šetamo po hladnom vremenu u šumi. Skandinavsko-stepski uvod u razgovor ili pripremu za pisanje pisma. 

Znamo se "sto godina", neke pre škole, neke od škole, neke od najtananijeg perioda kad se ljudi prepoznaju i povežu do kraja sveta. I priče različite, iako poznate, uvek lepe da se ponove. Možda se nešto nevoljno prizna, možda se baš olakša teret imanja ili nemanja prijatelja ili se možda samo razume sadašnje stanje kod svakoga u glavi. Da li je to bulumenta koja pradira ili koja se koristi kad zagusti? Da li se to drži na distanci, zato što se baš tako odlučilo ili zato što su tu veliki strahovi? Parališući strah od samoce, odbacivanja ili povredjivanja? Tanani izbori, trajne odluke. 

Ali gde ste sada svi vi moji bezglavi drugari? Kada cemo da se vidimo i šetamo pored jezera?

Šarena laža

 

Samo da je veselo!