Da, pre neki dan razgovaram sa drugaricama, o druženju. Nas tri, a sve potpuno razlčite, u potpuno drugacijim trenucima zivota, iako istih godina, pričamo i šetamo po hladnom vremenu u šumi. Skandinavsko-stepski uvod u razgovor ili pripremu za pisanje pisma.
Znamo se "sto godina", neke pre škole, neke od škole, neke od najtananijeg perioda kad se ljudi prepoznaju i povežu do kraja sveta. I priče različite, iako poznate, uvek lepe da se ponove. Možda se nešto nevoljno prizna, možda se baš olakša teret imanja ili nemanja prijatelja ili se možda samo razume sadašnje stanje kod svakoga u glavi. Da li je to bulumenta koja pradira ili koja se koristi kad zagusti? Da li se to drži na distanci, zato što se baš tako odlučilo ili zato što su tu veliki strahovi? Parališući strah od samoce, odbacivanja ili povredjivanja? Tanani izbori, trajne odluke.
Ali gde ste sada svi vi moji bezglavi drugari? Kada cemo da se vidimo i šetamo pored jezera?